Tekstovi u ovoj sekciji služe edukaciji i zdravstvenom vaspitanju posetilaca sajta. Oni nisu medicinski savet i ne mogu zameniti pregled kod lekara.
ORL · 6 min čitanja
Upale krajnika kod dece: kada se leče, a kada uklanjaju
Krajnici imaju svoju ulogu, pa se ne uklanjaju zato što su veliki. Odluka se donosi po broju i težini upala, i po tome kako dete diše i spava.
Krajnici su deo limfnog tkiva u ždrelu i imaju svoju funkciju u ranom detinjstvu. Zato veličina krajnika sama po sebi nije razlog za operaciju. Uvećani krajnici kod deteta su čest, a često i prolazan nalaz.
Prvo pitanje je da li je upala virusna ili bakterijska. Većina upala grla kod dece je virusna i leči se simptomatski, bez antibiotika. Streptokokna angina se leči antibiotikom, i tu je važno da terapija bude sprovedena do kraja, a ne do prestanka tegoba. Za razlikovanje se koriste klinička slika i, kada je potrebno, bris ždrela ili brzi test.
Drugo pitanje je učestalost. O uklanjanju krajnika razmišlja se kada su upale ponavljane i zabeležene kroz duži period, kada su praćene visokom temperaturom i izostankom iz škole, kada su se javile komplikacije poput apscesa, ili kada u pozadini postoji reumatska ili bubrežna komplikacija. Broj epizoda i njihova težina, zabeleženi kroz vreme, vrede više od utiska.
Treće pitanje je disanje. Kod dela dece problem nije upala nego opstrukcija: dete hrče, diše na usta, spava nemirno, budi se umorno, ima zastoje u disanju tokom sna. Tu je često u pitanju i treći krajnik. Ova grupa simptoma je danas najčešći razlog za operaciju, jer poremećaj disanja u snu utiče na rast, ponašanje i pažnju.
Odluka se, dakle, donosi na osnovu istorije bolesti i pregleda, a ne na osnovu jedne teške upale. Cilj ORL pregleda je da razdvoji dete kome treba praćenje od deteta kome operacija stvarno rešava problem.
ORL i audiologija · 6 min čitanja
Ne čujem loše, samo ne razumem u buci
Prvi znak oštećenja sluha najčešće nije tišina, nego teškoća u razumevanju govora kada ima pozadinske buke. Pogled iz ugla audiologa.
Pacijenti retko dođu sa rečenicom da slabo čuju. Mnogo češće kažu da čuju da neko govori, ali ne razumeju šta govori, naročito u društvu, u restoranu ili kada radi televizor. Razlog je što se oštećenje sluha najčešće prvo javlja na visokim frekvencijama, a upravo one nose suglasnike koji razlikuju reči. Samoglasnici, koji su niži, ostaju glasni, pa govor zvuči prisutno ali nejasno.
Zato pojačavanje glasnoće ne rešava problem. Glasniji govor u buci ostaje jednako nerazgovetan, a okolina primeti da je televizor sve glasniji pre nego što pacijent primeti da ne čuje.
Audiološko ispitivanje postoji da bi se to izmerilo, a ne procenilo. Tonalnom audiometrijom se utvrđuje prag sluha po frekvencijama i na oba uva, timpanometrijom se proverava stanje srednjeg uva i pokretljivost bubne opne, a govorna audiometrija pokazuje ono što pacijenta zapravo muči: koliko reči razume na određenoj glasnoći. Nalaz razdvaja provodno oštećenje, koje se često može lečiti, od senzorineuralnog, koje se rehabilituje.
Odlaganje ima cenu. Neupotrebljavan sluh vremenom pogoršava razumevanje govora, jer mozak gubi uvežbanost u obradi zvuka. Uz to ide i povlačenje iz razgovora i društva, što se lako pripiše karakteru, a ne sluhu.
Postoje i situacije koje ne trpe odlaganje: iznenadni gubitak sluha na jednom uvu, gubitak sluha praćen vrtoglavicom, zujanje samo u jednom uvu i sluh koji se naglo promenio posle povrede ili infekcije. Tu se pregled zakazuje odmah.
